Књигу је објавио Фонд „Слободан Јовановић“, а написана је у форми дијалога који са Коштуницом воде чланови Фонда Миле Савић, Слободан Самарџић и Александар Никитовић.
Коштуница, можда отвореније него икада до сада, говори јавно о Слободану Милошевићу, Зорану Ђинђићу, 5. октобру, Колубари, паљењу Амбасаде САД, Путину, патријарху Павлу, медијима, Викиликсу, али и о садашњим односима са Томиславом Николићем и Тадићевом ДС…
Ипак, водиља која повезује све одељке књиге је детаљно објашњење његове идеје о политичкој и војној неутралности Србије. Суштинска платформа је да држава не треба да буде чланица ЕУ и НАТО.
„Новости“ су добиле право да објаве делове књиге који се односе на Коштуничин однос према Добрици Ћосићу, Матији Бећковићу и Емиру Кустурици.
ПОШТОВАЊЕ
* После констатације да је остао дужан јавности да каже суд о јавним личностима, чланови Фонда су питали лидера ДСС да открије свој став о Добрици Ћосићу…
- Добрица Ћосић је заиста велики српски писац који је на најозбиљнији начин задужио свој народ и Србију. Нисам сигуран да тај обичај постоји и код других народа, али у Србији у данашње време по правилу најжешће критике се упућују онима који су највећи. Што већи значај неко има за нашу културу, наш идентитет, наш језик, нашу политику, то су и већи напади. Ко се све није усудио да узме и баци камен на Ћосића. А шта су ти људи урадили за Србију, какав је њихов значај за наш народ? Мисле да је довољно напасти све што је српско и да је најбоље да ту своју работу започну и заврше са Ћосићем, који је у много чему годинама симбол и стуб једне разложне националне политике и одбране те политике.
Добрици Ћосићу је ближа левица него мени, али то разликовање за мене само значи да нам је потребан разговор и да нам је потребно трагање за најбољим решењима која су у интересу Србије. То трагање у знаку Србије може само да приближи. Због тога је за мене увек било важно да пратим и чујем како Ћосић размишља о најважнијим искушењима са којима се Србија суочава. Ту прилику сам највише имао осамдесетих година у Одбору за одбрану слободе мисли и изражавања и касније на политичким положајима на које сам долазио. Ћосићев рад, књижевни и јавни, увек је показивао и потврђивао да су му опстанак и напредак Србије прва брига, а о осталом свету ће већ имати ко да брине.
Ћосић сувише поштује и воли Србију да би могле да га занесу моћ и сила нових империја. И када је реч о идолопоклоничком односу према ЕУ и када је реч о сили НАТО, Добрица Ћосић се јасно супротставио разумном мишљу да нам Србија мора бити преча, да ми као стари народ не морамо одмах да се подређујемо великим страним шареним лажама и да потрчимо да ратујемо за стране интересе. Он зна и осећа да нас, ако као народ изгубимо самопоштовање и достојанство, у том случају очекују не само тешка времена, већ и неизвесна судбина. Ако ко заслужује поштовање од своје државе и свог народа за оно што је за живота радио, то је данас свакако Добрица Ћосић.
НАЈСКУПЉА РЕЧ
* Да пређемо сада на десну Србију, тамо је Матија Бећковић…
- Прави заступници десне и леве Србије, а то су Матија и Добрица – Србију стављају изнад свих подела. Када би они одлучавали и поред свих разлика направили би договоре који су у интересу Србије.Они имају одговорност и висину мисли која је далеко изнад данашње политичке сцене. Као и Добрица Ћосић, и Матија Бећковић је омиљена мета напада. Занимљиво би било направити историју напада на Србе који су нешто урадили за свој народ и своју државу.
ПЕСНИК ИСПРЕД ВРЕМЕНА
Паде ми на памет једна готово заборављена ствар како је Матија Бећковић почетком деведесетих отишао у тада највећу опозициону странку да им изнесе своју идеју. А идеја се састојала у томе да ја, иако сам председник мање опозиционе странке, треба да будем кандидат целе опозиције за председника Србије. Са уверењем каква имају само песници, Бећковић је изложио свој предлог. Био је тада одбијен, а да њему није било до краја јасно зашто. Проћи ће време, јер песници иду испред свог времена, и његова идеја ће 2000. године бити остварена – рекао је Коштуница.
Када је рекао да је Косово најскупља реч, Матија Бећковић је то рекао из највеће дубине свог песничког уверења. А и која би то друга реч српског језика могла бити скупља. Увек се самоуверено смејао, као што само песници могу да се смеју, када чује да говоре да је Косово давно изгубљено. Ни сам не зна шта му је смешније, да ли то што је изгубљено, или то што је давно изгубљено. Ако је изгубљено, и то још давно, зашто од нас траже потврду да је изгубљено. Или, како рече Матија – ако није наше, зашто од нас траже да им га дамо.
Матија се никада није помирио и верујем да се и неће помирити са идејом да се Србија родила у Јајцу и да је Јосип Броз највећи син српског народа. Има у тој његовој упорности и љубави према традицији нешто што опомиње и позива на размишљање, ко смо ми као народ и куда смо наумили да идемо.
РОДОНАЧЕЛНИК
* Негде у средини, ни лево ни десно је Емир Кустурица.
- Добрица Ћосић је Србијанац, Матија Бећковић је Србин у Црној Гори и свуда широм света, али је и српски Црногорац у Београду. А Емир Кустурица, који је једини могао да бира ком ли ће се царству и светском граду приволети, изабрао је да буде Србин, и изабрао је уместо светских метропола Мокру Гору. За оне који омаловажавају српску културу и уопште српски народ све је то мало и наопако. Кустурица је имао и на кога да се угледа, јер су пре њега Иво Андрић и Меша Селимовић пошли истим путем. За њих је српска култура била велика, и својим припадањем њој учинили су је још већом.
И какав смо ми то тобоже ксенофобичан народ када нам прилазе писци и уметници који су заслужено задобили светску славу и светско признање? И не само да нам прилазе него их српски народ прима као истински своје. До сада заиста није била позната таква врста ксенофобије.
Кустурица је понео име родоначелника српске државе и не може бити да је то случајно. Он види дубину наше историје, наше традиције, наше културе и дубину темеља српске државе, која надмашује све мене и све новотарије и насиља глобалистичког светског поретка.
СКУЧЕНИ УМ
* Коштуница се осврнуо на лажну вест да је Ћосић добио Нобелову награду:
- Замислите само тај скучени и искомплексирани ум који се бави прављењем дезинформације да је Добрица Ћосић добио Нобелову награду. Један велики српски песник је тим поводом рекао да су Срби са правом поверовали да је Нобелова награда отишла у праве руке, али зато нема никога у Србији ко би поверавао да би Нобелову награду могли добити они који су злурадо коментарисали ову дезинформацију.
ЗОРАН ЈЕ ДРЖАО ДО УВЕРЕЊА
* О односима са Зораном Ђинђићем, председник ДСС је рекао:
- Дуго смо се познавали и пре политике припадали интелектуалној заједници која из многобројних и различитих разлога није прихватала брозовски режим. Институт за филозофију и друштвену теорију у коме смо радили окупљао је идеолошки различито опредељене јавне личности, по правилу политички прогоњене у брозовском и постброзовском режиму. Заједничко нам је било једно, пре свега основно демократско опредељење. Ђинђић је највећим делом заговарао идеје леве оријентације, чије је средиште била немачка филозофија. Моја уверења била су утемељена на политичкој филозофији која је државу и уређење државе на основу закона разумевала на конзервативнији начин. На наш каснији непосредни политички ангажман утицале су несумњиво ове теоријске разлике. У политици сам се руководио старим начелом конзервативне филозофије која највеће државничко умеће види у повезивању склоности да се сачува и способности да се унапреди. Ђинђић је сагласно својим теоријским уверењима у радикалним и што бржим реформама видео политички циљ прављења модерне државе.
У политици и животу овакве теоријске разлике, посебно у нашим приликама недовољно уређеног и развијеног друштва, попримиле су размере два политичка пута. Било је политичких спорова попут оног око одузимања посланичких мандата ДСС, који су добили оштре размере. Ђинђићев политички стил је био непосреднији говор и директније оспоравање политичких противника, тако да су његове оцене о мојој политици биле знатно оштрије него што сам ја говорио о његовој политици или о неким другим политикама са којима се нисам слагао.
Али, као што сам већ рекао, поред свих разлика и међусобних оспоравања, Ђинђић је имао важну личну особину да држи до својих уверења и да настоји да самостално доноси одлуке. После 5. октобра послао ми је неколико писама у којима излаже своје виђење најкрупнијих проблема са којима се Србија суочава и јавно се држао оцена које је изнео у тим писмима, иако је било више него очигледно да се те идеје супротстављају интересима западних сила. То се може видети у и писмима које је послао водећим државницима поводом косовског проблема.
Ђинђић је убијен и трагично је завршио свој живот обављајући најтежи могући посао, а то је свакако посао премијера. Због те највеће могуће жртве, ту престаје свака полемика и морају се бирати речи да се разјасне различите политике које смо заступали.
