Књига „Зашто Србија а не Европска унија“ је настала из разговора који је Војислав Коштуница водио са члановима Фонда „Слободан Јовановић“. У књизи су размотрене многе важне теме са којима се Србија суочава. Реч је Косову, Европској унији, привредном развоју, Републици Српској, великим силама, затим о националној култури и значајним личностима као што су патријарх Павле, Добрица Ћосић, Матија Бећковић, Емир Кустурица. Оно што повезује и чини суштинску нит у целом разговору јесте питање будућности Србије, односно став да политичка и војна неутралност представља најбољи и најсигурнији пут којим Србија треба да иде. „Печат“ објављује делове који су садржани у више поглавља књиге.
ОДНОС СРБИЈЕ И ЕУ
Односи Србије и ЕУ биће несумњиво стална и важна тема у српској политици.
Данас је питање односа Србије и ЕУ сведено на површну пропаганду и примитивни обрачун власти и њеног „невладиног сектора“ са свима који би хтели да поставе разумно питање о месту Србије у Европској унији. Док се у самим чланицама ЕУ води одговорна и отворена расправа о односу суверених држава према бриселским институцијама и бриселској бирократији, као и о судбини саме ЕУ, дотле се код нас може чути само снисходљиво и поданичко заклињање да Србија неће скренути са европског пута.
Погрешно је и кратковидо однос Србије и Европе свести на данашњу идеолошку и пропагандну буку да ЕУ нема алтернативу. Србија је стара европска држава, никада у историји није била изван Европе, као што је и сама Европа старија од Европске уније. Због тога треба увек на уму имати разлику између појма Европе и бирократије ЕУ. Од самог настанка српске државе отворено је суштинско питање на који начин Србија треба да уреди своје односе према Европи и европским државама. Морамо узети у обзир да се питање нашег националног идентитета вековима прелама између осталог и кроз утицај важећих европских мерила и начина на које је Србија кроз историју реаговала на европске утицаје. Заблуда је мислити да је током историје европски утицај и притисак на Србију био мањи него што је то данас. Али, истина је да је у прошлости српски народ проналазио прави начин и меру да сачува свој национални идентитет. Развијена и напредна Европа је увек представљала снажан магнет који је привлачио Србију. Истовремено, постојала је свест о самобитности српског народа и снажна воља да се сачувају темељне националне вредности. У том распону између привлачности развијене Европе и националне самосвести да се сачува наш идентитет тражио се најбољи одговор за проналажење правог места Србије у Европи. Током историје у нашем народу је било широко прихваћено схватање и став да је Србија Исток Западу и Запад Истоку, а тај став сведочи о томе да је тражена и проналажена права мера и место Србије у Европи.
Ако се имају у виду најновија искушења и проблеми у односима са Европом шта би могла да буде основа нове политике Србије према Европској унији?
Уверен сам да је то политика трајне политичке и војне неутралности Србије. Најпре, да пођемо од тога да нас неутралност не конфронтира, већ напротив омогућава сарадњу са ЕУ. Сада је наравно главно питање какву врсту сарадње између Србије и ЕУ подразумевамо под политиком неутралности. Мора бити јасно да је то сарадња на основу чистих рачуна. Дакле, реч је пре свега о економској сарадњи, а чист рачун је алфа и омега сваке успешне економске сарадње. У нашем националном и државном интересу је да имамо развијене и што боље економске односе са Бриселом. Исто тако нема сумње да трговина и посао не познају границе, односно да ће свака западна фирма која може да заради у Србији, руковођена логиком профита и те како хтети да послује у нашој земљи.
Другим речима, политичка и војна неутралност нам омогућава да истовремено чувамо своје националне интересе и да имамо развијену сарадњу са ЕУ. Та политика омогућује такође стално струјање утицаја и идеја са Запада, као и да Србија сачува своју самобитност, свој национални идентитет, националну културу и своје традиционалне вредности. Нема сумње да у савременом свету и модерној комуникацији развијена економска сарадња повлачи за собом и културну, научну, просветну, уметничку сарадњу. И то је добро и важно. Али земља која је прогласила и којој је међународно прихваћена и призната политичка и војна неутралност, све те природне утицаје може да сабере и одржава у доброј равнотежи која доприноси њеном развоју, а не доводи у питање њену посебност, вредности и традицију.
Активна политичка и војна неутралност може снажно да подстакне развој Србије и не треба имати било каквих илузија да је одбрана државних интереса могућа без снажног привредног развоја. Заштита државних интереса не може се свести само на економску рачуницу, јер би то било погрешно, али је истина да је економски развој земље најбољи начин да се бране појединачни интереси грађана и целе Србије.
Заступници евроатлантских интеграција у Србији пак сматрају да је реалност да Србија постане не само члан ЕУ, већ и члан НАТО.
Разумљиво је да велике силе имају своје интересе и да по правилу не бирају средства да их остваре. Најједноставније је прогласити да су интереси великих сила реалност, а српски интереси – илузије. Али, ево, пођимо и од тих претпоставки. Ако су интереси великих сила реалност, живот нас учи да се реалност мења. Нису Вашингтон и Брисел прве и једине силе које познаје историја. И пре њих Србија се суочавала са разним силама које су кроз историју биле реалност, па је реалност света и реалност тих сила била привремена. Многи српски интереси су сматрани илузијама, а испоставило се да су наши национални циљеви, па и снови постајали стварност. Шта су све велике силе 1804. године мислиле о моћи Турске и илузијама српских устаника? Реалност је дуго и стрпљиво мењана, а онда је 1912. године малтене преко ноћи започело успостављање нових, природних граница српске државе. Другим речима, политичка и историјска реалност се ствара и мења, а она се не може ни стварати, ни мењати у нашу корист ако немамо неопходно национално самопоуздање и самосвест о нашим легитимним интересима, који су утемељени у вековном постојању српске државе.
Данас није на дневном реду и не тражи се на делу херојство са којим је обновљена српска држава пре два века. Реч је сада о једној сасвим другачијој потреби, потреби вођења разумне политике неутралности. Рећи да је нереално да водимо политику неутралности своди се на нешто што се не може другачије дефинисати него као комплекс инфериорности. Тврдити да је политика неутралности нереална значи исто што и рећи да Србија не може нормално да сарађује са САД-ом и ЕУ, већ да мора да прихвати њихово старатељство и да мора да буде под њиховим сталним надзором.
Када би Народна скупштина поред војне неутралности, коју је прогласила својом декларацијом крајем 2007. године, прогласила данас и политичку неутралност Србије, какав приговор би западне силе могле да упуте Србији? Политичка неутралност не садржи ни најмању претњу било коме и не подразумева ни најмањи степен агресивности. Напротив, реч је, како и само име каже, о неутралности. Шта је онда у томе нереално и екстремно? Због тога нам ипак ниједна држава, па ни највеће, не могу стављати оправдане приговоре.
Када говорите о политичкој неутралности стиче се утисак да тежиште стављате пре свега на односе са Европском унијом?
Тачно, зато што је садашњи циљ Србије да постане чланица ЕУ. У односу на тај циљ нова политика би се састојала у формалном проглашавању политичке неутралности. Наравно, политичка неутралност Србије умногоме је шири појам од односа који треба успоставити између Србије и ЕУ, али политику неутралности треба започети најпре према Европској унији и доследно је проширити на друге државе и њихове савезе.
Постојећа војна неутралност Србије се пре свега односи на НАТО, јер другог војног савеза данас у свету и нема. Начелно гледано наша земља је војно неутрална и према свим новим и могућим војним савезима. А када се постави питање шта смо изгубили тиме што смо већ четири године војно неутрални, одговор је јасан да не може бити јаснији. Не само да нисмо ништа изгубили, него смо на добитку. Тако би ствари стајале и да смо пре четири године прогласили политичку неутралност. Ниједан грађанин Србије не сме и не треба да гине по ратиштима широм света зарад туђих геостратешких интереса. Треба првенствено да бринемо о развоју и безбедности Србије. А то можемо ако смо војно и политички неутрални. Временом и велике силе могу пронаћи добре стране политичке и војне неутралности Србије.
СРБИЈА, САД и РУСИЈА
Ако се у овом тренутку политичка неутралност пре свега односи на ЕУ, а војна на НАТО, на који начин уредити односе са САД-ом?
У последње две деценије интереси Србије и САД су се у много већој мери супротстављали него што су се подударали. Нема сумње да иза проглашења једностране независности Косова у првом реду стоје интереси САД. С друге стране, постоји и важан пример уравнотеженог деловања САД-а на Балкану. То је Дејтонски споразум, чак ако узмемо у обзир и неке његове касније антидејтонске измене. Интереси српског народа су овим споразумом у највећој мери поштовани. Постојање Републике Српске о томе најбоље сведочи. Јасна идеја и чврста воља српског народа да створи Републику Српску у много чему нам могу бити поучни. То значи да би јасна идеја и јасна политика неутралности Србије могла временом да отвори нове односе са САД-ом. Нама је заправо потребно својеврсно редефинисање односа са Вашингтоном. Србија не може променити политику САД-а према Балкану, али може политиком неутралности постепено набоље мењати наше међусобне односе.
Србија по томе своју политичку нeутралност треба најпре да гради у односу на ЕУ, а војну у односу на САД, то јест НАТО. Какви онда односи треба да буду према Русији?
Политичка и војна неутралност подразумева да Србија неће правити формалне државне и војне савезе. У том смислу Србија свој државни и војни суверенитет у потпуности задржава. Али као што је веома корисно да неутрална Србија има развијену економску, културну, научну, образовну и уметничку сарадњу са ЕУ, односно и са Бриселом и са Вашингтоном, исто тако се подразумева да тим облицима сарадње треба на посебан начин неговати и унапређивати традиционално снажне везе између Србије и Русије.
Није реч само о чињеници да Русија никада није напала или бомбардовала Србију, већ да је напротив кроз историју више пута подржавала легитимне интересе српске државе. Не ради се само ни о томе да је захваљујући принципијелној подршци Русије спречено да у Савету безбедности буде усвојен Ахтисаријев план о независности Косова, што за нашу дуготрајну борбу за очување Косова има непроцењив значај. Ваља имати на уму да су српски и руски народ кроз историју били судбински повезани, као и да је Србија у Русији у неким од највећих искушења имала и савезника и заштитника.
Нeутрална Србија може поготово да унапреди привредну сарадњу са Русијом, посебно преко Споразума о слободној трговини. Та сарадња може да буде снажан ослонац привредног развоја Србије. У сваком случају политички и војно неутрална Србија по природи ствари имала би неупоредиво боље односе са Русијом, него Србија која би постала део евроатлантске заједнице.
КОСОВО И МЕТОХИЈА КАО ПРЕЛОМНА ТАЧКА
Идеја о неутралности Србије настала је и највећим делом се прелама преко питања Косова и Метохије. Какву улогу Косово има у одређивању будућности Србије?
Србија је после 2000. године кренула путем европских интеграција и за ових дванаест година стекла је прилично искуство у односима са ЕУ. Дакле, треба подвући чињеницу да није Србија унапред одбацила идеју о приступању Европској унији, већ је напротив у једном тренутку постојало широко расположење у јавности да се иде овим путем. Шта се онда заправо догодило? Није прва Србија променила однос према ЕУ, него је Брисел суштински променио однос према Србији. Или да будем одређенији, Брисел је злоупотребио поверење које је у Србији постојало према ЕУ. Да је Брисел одмах на почетку европских интеграција саопштио да рачуна на Србију без Косова као своју чланицу, нико не би имао право да говори о злоупотреби поверења. Овако, када је 2008. године Брисел стао иза противправне одлуке о проглашењу једностране независности Косова и послао своју мисију ЕУЛЕКС на Косово, Брисел је био тај који је прекршио своје обећање да ће целовита Србија ући у ЕУ. Испоставило се да Брисел има на уму само скраћену Србију као потенцијалног члана Европске уније.
Са оваквим искуством које Србија има са ЕУ, најбоље што може да се уради јесте да се промене политика и државни циљ. Не треба да бежимо од тога да управо кроз нови однос према ЕУ Србија треба да започне да гради своју политичку неутралност. Исто тако требало би јасно рећи да се показало како је управо Косово преломна тачка која одређује будућност Србије.
Зашто је Косово преломна тачка? Зато што Косово истовремено показује какав је однос Вашингтона и Брисела према држави Србији, као и какав је однос српског народа према сопственој држави. Да ли Србија може да се прави да не види како јој се отима територија и ко у суштини покушава да то учини? Може ли Србија постати члан заједнице држава која покушава да јој отме територију? И наравно, ту је питање, какав је однос саме државе и народа према властитој територији, односно какав однос имамо према самима себи?
Осим тога, Косово није само територија. Косово је питање националног идентитета, националне културе, историјске вертикале српског народа, питање настанка српске државе и српске цркве. Даље, Косово је и економско питање, јер се рудна богатства у покрајини процењују на толике износе, да је реч о богатству које може озбиљно да обезбеди будући развој и напредак Србије. Посебно треба подсетити на велику имовину Србије и њених грађана који су са Косова насилно протерани.
Ово су више него важни и довољни разлози који нас упућују да о Косову размишљамо као о преломној тачки која одређује будућност Србије. Ако су један народ и једна држава спремни да се одрекну дела своје територије, онда нема сумње да ће то одрицање снажно одредити будућност такве државе и таквог народа. Питање је само дана када ће се поставити нови захтеви за отимањем других делова територије. Тако и одлука да се Србија не може комадати и да српски народ одбацује противправну независност Косова суштински одређује будућност Србије.
Милован Данојлић је, подсетивши на познату проповед енглеског песника Џона Дона, написао: „Косово је један такав грумен земље који се откида од Европе, и од Србије као европске земље, зарад глобалистичких планова. После те отимачине мање је Европе, и мање је живота у свакоме од нас“.
О УТИЦАЈИМА, ДОМАЋИМ И СТРАНИМ
Поставља се питање да ли на Вас и политику коју водите могу да утичу три кључне силе које имају снажан уплив на домаћу политичку сцену, а то су стране силе, стране и домаће обавештајне службе и крупни капитал?
Целог свог живота, дакле, и када сам започео да радим на Правном факултету, и када је професор Михаило Ђурић 1971. године оспоравао уставне промене због чега га је брозовски режим послао на робију, а сам сам морао да напустим факултет, затим током осамдесетих година када смо водили ванинституционалну борбу против комунистичког режима, и најзад у времену настанка вишестраначког система, и док сам био опозиција Милошевићевом режиму, и када сам био на власти и сада поново у опозицији, самостално сам доносио одлуке у складу са мојим уверењима, идејама и политиком коју заступам. Никада и нико, апсолутно нико, било да је реч о странцима, обавештајним службама, како домаћим, тако и страним, или богаташима, не само да није могао да се меша или предлаже начин на који ћу водити политику, већ ни на једну једину моју одлуку није могао да утиче. Сваку одлуку, била добра или погрешна, донео сам самостално у најбољем уверењу да радим за добробит Србије.
И када је земља била изложена бруталним притисцима и уценама да се Милошевић изручи Хагу, и када је дошло до још већих притисака да се сагласим са било којим начином признавања Косова, да то буде било како, окретањем главе, испод жита, криомице или већ како мени падне на памет, све сам то одбијао мирне савести и без најмањег двоумљења. Па да је било ко могао да утиче, ваљда би нешто постигао и урадио када су безброј пута вршени притисци на мене током свих ових година. Или би се већ појавио неко ко би саопштио, или се похвалио да је утицао на мене. Ма колико се разликовала моја улога и политика од објективно другачије улоге коју је као амерички амбасадор морао да заступа Вилијам Монтгомери, он је нашао за сходно да саопшти не само да сам одбијао сваку врсту америчке помоћи, већ да сам поручио да је свако америчко мешање у унутрашње ствари Србије за мене неприхватљиво и штетно.
Добро, али критичари би рекли да сте под утицајем Русије и да такав непристрастан однос немате према њој. Грубље речено да сте за то да Србија постане руска губернија?
Навешћу један пример који говори и сведочи о потпуно самосталној политици коју водим. Када сам после пажљивог размишљања донео одлуку да у марту 2008. године вратим народу мандат, о тој одлуци која је имала далекосежан значај нико није обавештен до мога појављивања на конференцији за новинаре. Неких пола сата пре него што ћу обавестити јавност, сматрао сам да ред налаже да о томе обавестим председника државе и заменика председника тада највеће опозиционе странке. Пошто имам обавезу једино и искључиво према свом народу, народу сам и вратио мандат, а о томе ништа нису знали ни Русија, ни било која друга држава. Губернија или неко ко има обавезе према страној држави сигурно нема ту слободу и обавезу да једино сопственом народу саопштава најважније одлуке.
Али ако Русија није ни хтела, ни покушавала да утиче на моје одлуке и да се меша у унутрашње ствари Србије, својом политиком успео сам на известан начин да утичем на одлуке Русије када је у питању Косово и поштовање територијалног интегритета Србије и поштовање међународног права. Дословно, док су трајали преговори о Косову имао сам редовне контакте са представницима те земље како бих остварио суштински циљ да Русија стави вето у Савету безбедности на сваку промену Резолуције 1244 која је тврдо гарантовала територијалну целовитост Србије. Размена писама и телефонски разговори са председником Путином, свакодневни контакти, понекад и више пута дневно са руским амбасадором, допринели су да Русија спречи усвајање Ахтисаријевог плана кроз нову резолуцију у Савету безбедности. У Санкт Петерсбургу 10. јуна 2007. године председник Путин ме је последњи пут питао да ли сам сигуран да ћу издржати све притиске Запада и да ли остајем при одлуци да Русија стави вето на Ахтисаријев план. Рекао сам да је моја реч у име Србије неопозива. И тако је и било, упркос настојањима западних земаља које су у Савету безбедности у јулу 2007. године седам пута покушале да Резолуцију 1244 потпуно преиначе уносећи у њу суштину Ахтисаријевог плана.
И да додам, никада председник Путин ништа није тражио заузврат. Напротив, рекао је да ће Русија принципијелно подржати Србију ако Србија подржи саму себе. То је у складу са оном већ његовом пословичном изјавом да Руси не могу да буду већи Срби од Срба. Ако ми неко каже да је Русија подржавала Србију због својих интереса, одговарам да је добро да нас неко подржава макар и због својих интереса. Боље да нас због својих интереса подржавају, него да нас уништавају.
Кад кажете да сте увек самостално доносили одлуке, то значи да и данас стојите иза свих одлука које сте доносили?
У потпуности. Не кажем да су све одлуке биле исправне, али све су биле моје. И са моралног, и са филозофског, и са политичког становишта потпуно ми је страна и неприхватљива догма о непогрешивости. Сваки човек, ако је човек, греши. Али важно је да те грешке нису резултат подмитљивости, притисака, уцена и моралног посрнућа. За једну релативно малу земљу важна је ствар да онај ко је води самостално доноси одлуке. Јер боље је за земљу и да њен државник на основу погрешне процене погреши, него да следи стране интересе који само на први поглед могу изгледати да су у интересу земље. Грешке које произлазе из погрешних процена могу бити исправљиве ако је сачувана самосталност државне политике и морални интегритет државника.
Видите, најчешће начин на који се напада моја политика скопчан је нажалост са страним притисцима којима је земља изложена. Први пут ћу јавно рећи да је ни мање, ни више него представник једне велике силе дошао у само седиште Демократске странке Србије и у разговору са највишим функционером странке предложио промену председника ДСС и промену њене политике. Дакле, разговор није вођен у страној амбасади, није вођен у кафани, није вођен полушапатом на улици, него је та особа лепо дошла у седиште странке и изнела своје захтеве. Да не помињем све нападе којима је странка преко медија непрестано изложена. Одговор на предлог западног дипломате формализовали смо у виду одговора Председништва ДСС, који је уручио исти наш функционер коме се странац и обратио.
О ПАТРИЈАРХУ ПАВЛУ И ПУТИНУ
Већ сте у разговору помињали патријарха Павла. Како видите патријархову улогу током последње две тешке деценије за српски народ?
Патријарх Павле је прави морални и духовни узор који има српски народ. Народ је то добро знао и осећао, и то се видело како се народ опростио од свог патријарха. Да поменем сада неке једноставне ствари које су на мене баш због те једноставности оставиле снажан утисак. Много пута сам разговарао са патријархом Павлом и сваки пут када је он тражио разговор рекао би да ће он доћи код мене. Због поштовања према њему сваки пут сам одлазио на разговор код њега у Патријаршију. Он је брзо уочио да долазим сваки пут код њега и побунио се против тога говорећи да он жели да искаже поштовање према српској држави и да хоће следећи пут да он дође код мене. Видите како је он коме сви ми дугујемо највеће поштовање и коме дугујемо љубав која се има само према оцу, хтео да дође код млађих од себе.
У тешким приликама за наш народ патријарх Павле увек је говорио да треба да урадимо онолико колико можемо, а оно што не можемо да смирено препустимо Богу. Дубоко је волео српски народ, српске земље, Косово, и још дубље патио због страдања и невоља нашег народа. Када сам 2005. године дошао на Божић у Пећку патријаршију и видео га како у празној Цркви без Срба служи литургију, осетио сам колика је његова библијска туга за пострадалим народом и колико је истовремено у њему радост јер служи своме Богу и Богу свога народа.
О важним питањима која су се дотицала заједничке бриге Цркве и државе, патријарх Павле је увек хтео да чује мишљење других, посебно мишљење митрополита Амфилохија, који ће га болесног замењивати на патријаршијском трону. Тај пример човека који стрпљиво хоће да се посаветује са људима у које има поверења, много говори о његовој мудрости и самопознању да је немогуће да сами све најбоље знамо. Када је Црна Гора донела одлуку да распише референдум о независности, он је у духу учења да треба да урадимо онолико колико можемо и колико је до нас, упутио јавно писмо црногорском руководству у којем их је опоменуо да је народни интерес да се сачува заједничка држава. Знао је патријарх Павле да је народ у Србији за очување заједничке државе, али да одлуку не доноси Србија, већ да се о томе гласа на референдуму који је организовала Европска унија.
Веома је важно и охрабрује да је српски народ у патријарху Павлу препознао морални пример узорног живота и човека који се држи истинске врлине. То не говори само о патријарху Павлу, него и о народу којем је патријарх припадао.
Постоји и један страни државник кога је српски народ препознао као свог правог пријатеља. И њега сте помињали у разговору, то је Владимир Путин.
Размишљао сам о Путину и мислим да њега српски народ поштује и због тога што се пријатељски односи према Србији, али и због тога што је самој Русији вратио државно самопоштовање и донео јој економску стабилност. Постоји, чини ми се, историјска паралела Путина са једним великим руским државником на почетку двадесетог века, а то је Петар Столипин. И Столипин је покренуо снажан развој Русије и улио неопходно самопоштовање које тако велика држава мора да има. Нажалост, Столипин је страдао од непријатеља Русије, док је Путин пред новим мандатом за председника Русије. Када се погледају резултати Путинове политике, видимо импресиван напредак Русије. Када је Русија била слаба, Југославија се распадала у крвавом грађанском рату, и то није било довољно, него је после тога дошло и до бомбардовања Србије. Јака Русија је у Савету безбедности одбацила Ахтисаријев план за распарчавање Србије, и то су једноставно за нас изузетно важне чињенице.
Испричаћу вам како сам 12. маја 2007. године добио поруку од нашег амбасадора, који је био шеф мисије Србије у УН. Порука је била више него забрињавајућа и гласила је да се САД спремају да предложе нову резолуцију у Савету безбедности, којом би се поништила Резолуција 1244 и заменила новом заснованом на Ахтисаријевом плану. Тада сам позвао руског амбасадора и уручио му писмо за председника Путина. У писму сам навео да га у име народа Србије молим да Русија стави вето у Савету безбедности на отимање Косова од Србије. Написао сам да руска подршка и вето на отимање наше територије има историјски значај за Србију, јер је Србија своју будућност судбински везала за Косово. Рекао сам и да ће Србија увек памтити подршку коју нам је председник Русије дао за Косово.
И заиста, уверен сам да Србија треба да поштује и памти принципијелну подршку коју смо добили од председника Русије. Та подршка је била израз снаге, а не слабости Русије.
