КОРЕНИ (1919-1945)


Демократска странка Србије своје корене види у Демократској странци коју је 16. фебруара 1919. у Сарајеву основао Љубомир Давидовић. Разлоге томе треба тражити у програмској оријентацији и практичној политичкој делатности старе Демократске странке и њеног дугогодишњег председника и оснивача.
Између 1918. и 1920. године збило се неколико догађаја који ће пресудно утицати на страначки живот Србије у међуратном периоду. Јован Цвијић је са групом младих интелектуалаца у Женеви основао Југословенску демократску лигу, која је ушла у раније основану Демократску заједницу. Новооснованој странци Љубомира Давидовића приступиле су све три опозиционе партије из Србије: Самостална радикална, Напредна и Либерална странка. Учинио је то и известан број радикалских првака који се нису слагали са Пашићевом политиком, као и већи део српског крила Хрватско-српске коалиције, на челу са Светозаром Прибићевицем, те мањи део хрватског крила ове коалиције. Прикључиле су се и Демократска и Либерална странка из Војводине, Напредњаци из Словеније и неколико мањих политичких група из Далмације.

Ljubomir Davidovic Dss

Љубомир Давидовић

У почетку, странка је имала успеха и у Босни и Херцеговини, где су јој пришли Кочићева група из Босанске крајине и мостарска група окупљена око листа «Народ». Младе присталице уједињења Србије и Црне Горе у великом броју приступале су новооснованој странци, док су се старији махом опредељивали за радикале. За председника странке изабран је Љубомир Давидовић, и он ће ту функцију обављати све до смрти, фебруара 1940. године. Главно страначко гласило постаје лист «Демократија».
После пада прве југословенске владе (кабинет Стојана Протића), Љубомир Давидовић је 1919. образовао другу владу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У парламенту су се издвојила два блока: Демократска заједница, која је подржала Давидовића, и Парламентарна заједница, у опозицији. Прва Давидовићева влада није била дугога века, тако да долази до формирања новог кабинета, у који су ушли представници Социјалдемократске странке из Хрватске и Словеније.
На конгресу у Београду Демократска странка усвојила је програм у коме се изјаснила за парламентарну монархију, федералистичко уређење државе, читав низ промена у социјалној сфери, од аграрне реформе до стварања модерних институција социјалне заштите по узору на чехословачки и немачки устав, где је први пут у историји програм социјалних реформи постао саставни део највишег правног акта државе. Опредељење за монархију изазвало је, међутим, извесну кризу, и једна група бивших самосталаца, на челу са Јашом Продановићем, напушта партију и оснива Југословенску демократску републиканску странку.
Почетком јесени 1920, због сличних концепција државног уређења, демократи са радикалима склапају коалицију (која ће потрајати до краја 1922. године). У то време радикали су били једина политичка странка са сличним погледима на низ питања у вези са уређењем државе јер су, као и демократи, за полазиште узимали Устав Краљевине Србије из 1903. године.
Избори у касну јесен 1920. Демократској странци донели су 319.448 гласова и 92 посланичка мандата, учинивши је најјачом партијом у парламенту. Ипак, та већина није била довољна да се састави самостална влада, па је коалиција са радикалима настављена и после избора. Плод те сарадње било је доношење Видовданског устава 1921. године.
Новим уставом није била задовољна већина политичких странака из делова Краљевине СХС који су некада припадали Аустроугарској, налазећи да је државно уређење централистичко, и да је за устав гласала мањина посланика Уставотворне скупштине – неке парламентарне групе напустиле су парламент пре гласања, а најјача хрватска парламентарна странка (ХРСС) није ни учествовала у раду скупштине.

Milan Grol Dss

Милан Грол

Тако су убрзо по доношењу Устава почели разговори о његовој ревизији. И у самој Демократској странци појавила су се три схватања. Група око Светозара Прибићевића стала је на становиште да је централистичко уређење државе најприкладније, па чак ни у начелу није прихватала разговоре о уставним променама. Сам Давидовић у поцетку је био склон да прихвати Прибићевићево гледиште, с тим да се јачањем органа локалне самоуправе донекле ублажи централизам. Насупрот томе, Милан Грол, Божидар В. Марковић и Коста Јовановић (сва тројица били су међу оснивачима Цвијићеве Југословенске демократске лиге) одлучно заступају потребу уставне ревизије, због чега покрећу и лист «Недељни гласник», где критикују централизам и на све политичке проблеме гледају као на последицу таквог државног уређења.
Јесен 1922. обележила су два значајна догађаја. Давидовић је заједно са групом око «Недељног гласника» отишао на конгрес интелектуалаца у Загребу и изјаснио се за промену Устава. Тај поступак отворио је сукоб измеду њега и Прибићевића. Давидовић је дао оставку на место председника странке, али је странка није прихватила. То је значило да већина подржава Давидовића, а не Прибићевића. Учешће једног дела демократа на конгресу у Загребу довело је, надаље, до раскида коалиције демократа и радикала.
Подела у Демократској странци негативно се одразила на изборни резултат у рано пролеће 1923. године. У свим окрузима водила се борба измеду Давидовићевих и Прибићевићевих присталица. У највећем броју случајева демократи су на изборе изишли са двема или трима листама. Иако су, укупно, тада добили највећи број гласова у целој својој међуратној историји (400.342), престали су да буде највећа парламентарна партија и изгубили чак 40 посланичких места.
После разрешења кризе око мањинске владе радикала, оформљене у време бојкота парламента што су га спроводиле хрватске странке, Давидовић је, испомогнут гласовима босанско-херцеговачких муслимана и словеначких клерикалаца, као и групом хрватских посланика коју је предводио Стјепан Радић, саставио коалициону владу. Но како је Радић, упркос парламентарној подршци, влади правио проблеме у јавности, дошло је до Давидовићевог разилажења са краљем Александром Карађорђевићем, у чему су пресудну улогу имали војни кругови и њихово настојање да Давидовића на двору прикажу као сарадника противдржавних политичких фактора.
Већ из овог сегмента политичке историје види се оно што ће остати карактеристика Демократске станке током целог међуратног периода: да је то била партија која своје принципе и начела увек претпоставља опстанку на власти и није спремна да прави компромисе између посебног страначког и општег националног интереса. Када би они долазили у супротност, демократи су се увек опредељивали за општи интерес.
И још нешто о социјалним аспектима и етичким схватањима у политици Демократске странке.
Циљ Давидовићеве владе није био само преуређење државе и покушај да се са Хрватима нађе заједнички језик и држава тако изведе из кризе у коју је запала такорећи од првог дана свога постанка. Давидовић је веровао да многи велики проблеми често проистичу из привидно малих узрока и сматрао да се поштеном администрацијом многи од њих могу отклонити, а да решавање не изазове велике потресе. Један од главних циљева била је борба против корупције и влада је намеравала да о томе донесе посебан закон. Такође, један од најтежих социјалних проблема прве Југославије било је инвалидско питање. Инвалиднине нису биле довољне за живот, па су многи њихови корисници морали да просе. Упркос оскудици првих послератних година, Давидовићеве владе су из буџета издвајале веће суме за инвалиде него што се то уобичајено чинило, или су им давали одређене врсте помоћи.

davidovic-kartica-dssПоред Љубомира Давидовића, који је све до своје смрти 1940. године, када ће га на месту председника наследити Милан Грол, био неприкосновени представник и највећи ауторитет Демократске странке, још неколико политичара из редова ДС обележили су њену историју.
Најпре, то је Милорад Драшковић, који у првим годинама уз Давидовића и Прибићевића представља оличење странке. За његово име везана је Обзнана којом је влада Миленка Веснића забранила рад Комунистичкој партији Југославије. Он је истовремено и једна од првих жртава комуниста, а тих жртава ће, као што се зна, током наредних деценија бити на хиљаде. Јула 1921. Драшковић је убијен у Делницама, где се налазио на одмору.
Војислав Вељковић био је главни финансијски експерт ДС. Његове анализе буџета, без обзира на то да ли је буџет подржавао или критиковао, биле су парламентарни догађаји првога реда. Као министар социјалне политике Вељковић је учинио највише да лош положај инвалида буде мање рђав.
Војислав Маринковић, који је поцепао странку 1929, јер се разишао са Давидовићем зато што је председник странке осудио Шестојануарску диктатуру, био је познати привредни стручњак, добар познавалац међународних односа, и кад год су демократи учествовали у влади, Маринковић је заузимао место министра спољних послова.
Од младих страначких првака Милан Грол је од почетка словио као личност за коју се везивала будућност странке. Пре првог светског рата, и током првих послератних година, био је управник Народног позоришта у Београду, по мишљењу многих историчара најбољи којег је Народно позориште имало.
Коста Кумануди био је финансијски стручњак и остао је упамћен као председник Београдске општине, за време чијег је мандата уређен центар града и изграђене многе помоћне службе.
Божидар Марковић, истакнути професор кривичног права, највише је учинио на познатом Фриндјуговом процесу у Бечу да после овог суђења Аустроугарска доживи велику међународну срамоту.
Када је након много натезања марта 1945. године формирана влада Тито-Шубашић, председник Демократске странке Милан Грол постао је потпредседник те владе. У њој није имао практично никаквог утицаја и сви његови напори да нова држава буде демократска и правна остали су узалудни. Пошто је у лето 1945. АВНОЈ проширен и претворен у Привремену народну скупшитну, у њу је ушла и једна група правака ДС, која је покушала да следи Гролове напоре. Комунисти су унутар странке пронашли „здраве снаге“ које су блокирале рад ДС и Грол је поднео оставку, прешавши и формално у опозицију. Терор који су комунисти спроводили осетиле су и присталице ДС. Неколико чланова Главног одбора је стрељано, многи су осуђени на дугогодишњу робију, или су искусили друге видове прогона. Полиција је хапсила продавце страначког листа „Демократија“, а групе скојеваца отимале су од продаваца лист и спаљивале га. У таквој ситуацији странка је одлучила да не учествује на изборима за уставотворну скупштину 11. новембра 1945. пошто би у супротном изборној фарси дала легитимитет, а властима изговоре за нова насиља. После избора странка је обуставила сваку делатност.
До обнове њеног рада доћи ће тек у јануару 1990. године.

НОВО ДОБА

 

У касну јесен 1989. Војислав Коштуница, Коста Чавошки, Борислав Пекић, Душан Вукајловић и Марко Јанковић, са још неколицином интелектуалаца, међу којима су били и Драгољуб Мићуновић и Зоран Ђинђић, стварају Оснивачки одбор нове Демократске странке. У одбор су ушли и Милован Данојлић, Миодраг Перишић, Гојко Ђого, Владимир Глигоров, Слободан Инић и Радослав Стојановић. Написано је Писмо о намерама, прве активности на окупљању чланства предузете су у јануару 1990, а Оснивачка скупштина одржана је 3. фебруара у београдском Дому омладине. Година 1990. протекла је у борби за расписивање првих вишестраначких парламентарних избора од доласка комуниста на власт. После мучног оклевања режима, после пребијања политичких активиста и грађана (Борислав Пекић је обзнанио да му је полиција нанела исту повреду као батинаши из 1948. године), избори су расписани за децембар, и странка је на њима освојила седам посланичких мандата.

kostunica-protesti dssПо окончању демонстрација од 9. марта 1991. и суровог обрачуна режима са демонстрантима испољиле су се, унутар тадашње Демократске странке, знатне програмске и тактичке разлике, које су изазвале озбиљну кризу. У странци су се створила два крила. Крило из којег ће настати Демократска странка Србије сматрало је да не може бити никакве колаборације са постојећим режимом, да национални проблем у тадашњој Југославији доиста постоји и да се он не може објаснити само манипулацијом локалних националних бирократија. Баш зато што се Милошевићев режим лажно представљао као једини легитимни заступник српских интереса, тим интересима вешто манипулишући, било је очигледно да се према националном питању у Југославији и положају српског народа мора заузети јасан став. Српско питање у Југославији није било ни питање политичке демократије ни економске равноправности, него питање националног опстанка српског народа.
Томе насупрот, друго крило Демократске странке заваравало се да се са режимом могу постићи краткорочни споразуми и да се на тај начин режим може изнутра демократизовати. За ово крило национално питање практично није постојало, или се сводило на тезу о посебној одговорности српске нације, као највеће, за очување Југославије.
ДЕПОС Резултати избора одржаних у децембру 1990. године показали су да је за промену режима неопходна ближа сарадња опозиционих странака. Сматрало се да се та сарадња може боље одвијати кроз конкретне институционалне форме и, после низа састанака представника опозиционих политичких странака, неполитичких удружења и јавних радника, углавном припадника бивших дисидентских покрета, у пролеће 1992. основан је Демократски покрет Србије (ДЕПОС).
Повратак себи Крило Демократске странке за ДЕПОС издвојило се као посебна група и 26. јула 1992. формирало Демократску странку Србије. За председника ДСС на оснивачкој скупштини изабран је Војислав Коштуница. У то време, већина општинских одбора Демократске странке приступила је Демократској странци Србије. Поред демократа за ДЕПОС, странци су приступили неки чланови других, мањих политичких странака, и многи који до тада нису припадали ниједној политичкој партији. Своју прву редовну скупштину ДСС је одржала 5. децембра 1992. године. Поред оснивачког манифеста, на скупштини су усвојени Програм и Статут странке, а привремени страначки органи замењени су изабранима.
Избори ‘92 Странка је у оквиру ДЕПОС-а учествовала на републичким парламентарним изборима у децембру 1992. и освојила 18 посланичких места. После повлачења нестраначких посланика ДЕПОС-а из републичке скупштине, број посланика ДСС попео се на 20. На савезним изборима странка није учествовала. Одборници ДСС формирали су, у заједници са другим опозиционим партијама, одборничку већину у више општина. Исти узрок који је изазвао кризу у Демократској странци – различит однос према власти и националном проблему – проузроковао је кризу и у ДЕПОС-у, и ДСС се из ове коалиције повукла средином 1993. године.
Избори ‘93 На парламентарне изборе у Србији у зиму 1993. странка је изашла самостално и освојила седам посланичких места. Приликом гласања за представнике Републике Србије у Већу република Савезне скупштине, због гласачке машине режима и тек декларативно опозиционих странака, једино посланици ДСС нису добили довољан број гласова, тако да странка није имала своје посланике у Савезној скупштини.
На парламентарне изборе за Савезну скупштину 1996. странка је изашла у техничкој коалицији „Заједно“ и освојила четири мандата. На изборе за локалне органе власти у неколико општина изашла је самостално, а у осталима у оквиру коалиције „Заједно“. На тим локалним изборима ДСС је освојила већи број одборничких мандата и учествовала у власти у неким општинама. Републичке изборе 1997. Демократска странка Србије је бојкотовала због изузетно погоршаних изборних услова.

5-oktobar-dssНа председничким, савезним и локалним изборима 24. септембра 2000. године странка је наступила у оквиру Демократске опозиције Србије (ДОС). На овим изборима Војислав Коштуница изабран је за председника СР Југославије, а ДСС је освојила десет мандата у Савезној скупштини. У пет општина у Србији чланови наше странке изабрани су за председнике скупштина општина, а у свим општинама где је ДОС освојио већину чланови ДСС учествују у локалним органима власти.
На изборе за Народну скупштину Србије у децембру 2000. странка је такође изашла у оквиру коалиције ДОС и припало јој је 45 мандата. Све до августа 2001. ДСС је имала представнике у Влади Републике Србије. Но пошто је њихов утицај на политику владе био онемогућен превлашћу других чинилаца, странка је објавила да иступа из кабинета са чијом се политиком умногоме не слаже, и са којим не жели да дели одговорност за сумњиве радње.

 

Kostunica-5-oktobar dssНа изборима за Народну скупштину Републике Србије у децембру 2003. године, Демократска странка Србије освојила је 53 посланичка мандата. Влада Републике Србије у којој је председник наше странке изабран за председника, а наша странка чини окосницу те Владе, изабрана је почетком марта 2004. године.
Након проглашења Устава 8. новембра 2006. године, одржани су избори 21 јануара 2007. године на којима је Демократска странка Србије освојила 33 мандата.

 

 

ustav-republike-srbije-dssПосле једнострaног проглашења независности Косова 17. фебруара 2008. године и међународног признања од појединих чланица Европске уније, Влада Србије је запала у дубоку кризу. Демократска странка Србије сматрала је да не може бити наставка преговора са ЕУ све док она јасно не саопшти да подржава територијални интегритет Србије. Исте године Коштуница је затражио расписивање ванредних скупштинских избора који су одржани 11. маја, на њима је Демократска странка Србије освојила 20 посланичких места и прешла у опозицију. Странка је била парламентарна опозиција до 2014. а од 2014. до 2016. била је ван парламента. Након избора 24. априла 2016. странка се у коалицији са Српском покретом Двери враћа у Народну скупштину.
Демократска странка Србије одржала је до сада тринаест изборних скупштина: 5. децембра 1992, 25. и 26. јуна 1994. године, 29. и 30. јуна 1996, 27. јуна 1998, 24. јуна 2000, 26. маја 2001, 15. јуна 2003, 5. јуна 2005 , 14. октобра 2007, 14. фебруара 2010.године, у јануару и октобру 2014. године. У октобру 2014. је за председницу странке изабрана др Санда Рашковић Ивић. Она је у јулу 2016. поднела оставку на ту функцију, а у октобру 2016. је искључена из странке. Демократском странком Србије од тада руководи др Милош Јовановић.

Тринаеста изборна скупштина одржана је 28. маја 2017. године и на њој је др Милош Јовановић изабран за председника, а Предраг Марсенић, Мирослав Петковић и Дејан Шулкић за потпредседнике ДСС.

КРАТКА БИОГРАФИЈА

ПОЛИТИЧКА БИОГРАФИЈА

Председници Демократске странке Србије

Милош Јовановић

July, 2016

Председници Демократске странке Србије

Војислав Коштуница

2004-2008

Председник Народне скупштине Републике Србије

Драган Маршићанин

2000–2003

2017

Председници Демократске странке Србије

Сандра Рашковић Ивић

19 March, 2014

Премијер Србије

Војислав Коштуница

2001-2004

Председник Савезне Републике Југославије

Војислав Коштуница

ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА СРБИЈЕ

Наш је избор потпуно јасан: политичка борба за демократски преображај Србије. То значи да Србија треба да буде устројена на темељима демократског парламентарног поретка.Оданост том принципу чини суштину Демократске странке Србије. Политичка уверења су за нас изнад свега. И изнад вођа, и изнад интереса, и изнад дневне политике.