Ауторски текст Милоша Јовановићa за “Печат”: Српско, а не бриселско становиште

Сада већ по обичају када је у питању наша земља, тема промене Устава Републике Србије, као и многе друге важне друштвене и политичке теме, наметнута је споља. Непосредан повод у овом случају тиче се уставних одредаба о положају, саставу и избору Високог савета судства које бисмо сходно захтевима из Европске уније морали нужно да мењамо, иако у самим државама чланицама ЕУ постоје врло шаролика решења у погледу организације таквих органа. Независно, међутим, од самог повода, и ако за тренутак оставимо по страни увредљиву и понижавајућу чињеницу да о могућој промени највишег правног акта у држави говоримо само зато што је наведену расправу иницирао неко са стране, остаје питање у којој је мери устав из 2006. године добар, и да ли га треба мењати.

 БРАНА ЗА ДЕЗИНТЕГРАЦИЈУ 3EMЉE

Један од главних циљева садашњег устава био је да ојача позицију Србије у борби за очување сопствене територијалне целовитости и да реафирмише, у највишем правном акту донетом у једном демократском режиму, став да Аутономна Покрајина Косово и Метохија чини саставни део Републике Србије. То је учињено како кроз преамбулу Устава.

„Полазећи од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима – тако и кроз нормативни део, односно члан 182 који предвиђа да ћe се „суштинска аутономија АП Косово и Метохија” уредити посебним законом. У том смислу је Устав Републике Србије, који је усвојен консензусом свих релевантних политичких актера и народном вољом испољеном на референдуму, свакако испунио свој основни циљ, јер и данас представља основну брану даљој дезинтеграцији државе.

 КОМПРОМИСНА НЕСТАБИЛНОСТ

С друге стране, чињеница је да постојећи устав није до краја обезбедио стабилно функционисање институција, нити је створио кохеректан и уравнотежен уставни режим. Један од основних проблема о којем смо опширно писали у прошлости (види М. Јовановић, „Излечити институционалну импотентност ‘Петооктобарске републике) лежи у чињеници да уставни режим Србије представља хибрид класичног парламентарног модела какав постоји у Немачкој или Италији, и чистог полупредседничког модела какав постоји у Француској. Тај раскорак од постојећих чистих модела првенствено се огледа у крајње неуравнотеженом положају председника Републике који се бира на непосредним општим изборима и самим тим поседује велики демократски легитимитет (као у Француској) истовремено располажући врло малим, скоро симболичним надлежностима (као у Италији и Немачкој), које управо нимало не одговарају поменутом легитимитету. Овај проблем, који је заправо резултат компромиса из 2006. године (ДСС се залагала за чист парламентарни режим и за председника који се неће бирати на непосредним општим изборима, док је ДC инсистирала управо на непосредном избору председника републике од стране грађана) и који свакако представља један од извора нестабилности у Србији (довољно је осврнути се на претходне председничке изборе и све политичко-институционалне калкулације које су их пратиле) лако се да отклонити: довољно је, наиме, или променити начин избора председника Републике, или осетно повећати његове надлежности. Поред ове основне недоследности која је, као што смо рекли, плод компромиса (за тадашњи ДСС и Војислава Коштуницу биnо је најважније да се у Уставу јасно одреди положај Косова и Метохије), Устав из 2006. године има, као и сваки други устав, низ решења која би могла или морала бити другачија. Навешћемо у различитим сегментима и по сопственом нахођењу само нека од њих. Тако, на пример, „приговор савести” из члана 45, који омогућава да се не испуњава војна обавеза са употребом оружја, делује тешко прихватљив у држави са овако комплексним геополитичким окружењем и претњама. Даље, када је реч о уставном судству, постаје очигледно да 6и се могућност реизбора судија Уставног суда (чл. 172) морала укинути јер директно угрожава њихову независност од политичких грана власти. Коначно, у погледу територијалног уређења Републике Србије апсолутно није логично нити рационално постојање Аутономне Покрајине Војводине (чл.182), јер за то не постоји ниједно историјско, културолошко или економско оправдање.

АРГУМЕНТИ ПРОТИВ ПРОМЕНЕ УСТАВА

Наведени списак мањих или већих мањкавости Устава из 2006. године, наравно, дао би се продужити, чиме се логично поставља питање: зашто, онда, не мењати Устав? Одговор на ово питање врло је једноставан. Зато што га у постојећим околностима не бисмо мењали ми, већ би нам га мењали споља као што је и сама расправа о промени устава споља иницирана. Другим речима, ако бисмо га сада мењали, сва је прилика да се устав не би мењао са позиција српског већ бриселског становишта. А „бриселско становиште” за Србију не може бити добро. За почетак, сасвим је извесно да је, према „бриселском становишту”, преамбула Устава нетачна и да би свакако морала да се брише, баш као и нормативни део који се односи на Косово и Метохију као саставни део државне територије Републике Србије. Међутим, поред овог крупног питања, вероватно би се убрзо поставило, под плаштом „људских права”, и низ веома важних питања попут брака за истополне особе или могућности вештачке оплодње за женске хомосексуалне парове (о чему се, рецимо, расправља у данашњој Француској) која представљају само неке ђако- није накарадног постмодернистичког бесмисла који је овладао Западом. Несумњиво је да наше елите нису нимало способне да интелектуаnно парирају наведеним кретањима, и зато свако отварање питања промене устава у овом тренутку може имати врло негативне последице. Зато, док не почнемо коначно да размишљамо својом главом, Устав из 2006. године не би требало дирати, независно од свих његових мањкавости. Ипак, треба напоменути да је уставотворац био довољно опрезан у суштини, реч је о тадашњем ДСС-у), јер је предвидео да промене устава које се односе на „преамбулу Устава, начела Устава, људска и мањинска права и слободе, уређење власти (…) или поступак за промену Устава” морају, сходно члану 203, да се потврде на републичком референдуму. Тиме је осујећена могућност да се заобиђу грађани јер би они, по слову Устава, ипак имали последњу реч у вези са било којим покушајем значајније измене највишег правног акта у држави.

ПРОМЕНА ПОЛИТИЧКОГ СИСТЕМА

Коначно, питање је да ли промена Устава, у било ком погледу, уопште представља приоритет у Србији. У земљи у којој се парламентарни режим дегенерисао у чисто партијашење и у којој је значај партијске књижице вишеструко премашио значај било које друге, радне или здравствене књижице, промена партијског, односно политичког система много је значајнија и далекосежнија од промене начина избора Високог савета судства. Србију је данас, пре свега, потребно излечити од партитократске пошасти, а то се може учинити само одређеним законским решењима – на првом месту онима која се тичу изборног законодавства. Политички систем „Петооктобарске републике” није урушен и у потпуности делегитимисан ни због Устава из 1990. године, нити овог из 2006. већ због увођења интегралног пропорционалног изборног система. Док је такав систем на снази, ништа се у правилима политичког живота у Србији неће променити ко год се налазио на власти, и држава ће и даље остати само плен многобројних политичких странака. Зато би уместо крупних прича о промени Устава и ЕУ коначно било умесно започети озбиљан рад на промени српског политичког система. Он може отпочети само променом изборног система.

Аутор је председник Демократске странке Србије и доцент на  Правном факултету Београдског универзитета

ПЕЧАТ